Pripadanje
Jedan deo mene živi tamo. Hiljadama kilometara daleko, preko okeana. Tamo je moje srce i sve ono što čini mene. Što me čini srećnom, što me zasmejava, tera da igram do iznemoglosti, ono što me pokreće i okreće, ono gde pripadam. Tamo je moj dom. Ili je to bio nekada davno, kada ja nisam bila ona ja, kada ove oči nisu gledale ovakav svet, možda neko vreme u kome su živeli istinski kavaljeri i dame, možda se pak odatle znamo.
Mesto u kome ne osećam ništa sem čiste sreće. U kome nema mesta za bol, patnju i tugu, mesto koje sija u hiljadu boja, nota ljubavi i bezbroj stihova. Tople ruke koje me grle, pesak među prstima, miris mora u nozdrvama i zvuci salse u svakom pokretu. Tamo negde sam ja, između jave i sna, ostavljena kraj mora i zagledana daleko u onaj zalazak sunca u kome se preliva pola mog života.
Ovde je onaj drugi. Onaj koga zovem domom oduvek . Hladan i topao u isto vreme. Ovde je moja podrška, pola moga srca i obe noge na zemlji. Miris reke i zagađenog vazduha, siv i beo grad, ljudi koje volim i koji su moji. Ovde je on i onaj gorak ukus u ustima svaki put kada ode i vrati se iznova i iznova. Ledeni osmeh i težak uzdah kada pomislim da gotovu priču iznova pričam.
Ovde i onde sam ja. Samo svoja, osuđena da pripadam sebi i tebi, a da budem ničija. Da pripadam mestima, oblacima i planinama, da pripadam dalekim mestima, zelenoj livadi kraj moje kuće u selu i prostranim pašnjacima. Tu da volim svim srcem i da grlim i one čijeg zagrljaja nema onda kada je potreban.
Tu da volim i sebe i tebe i ceo ovaj svet ako treba. Jer na kraju krajeva, zar nije ljubav ono što nas sve pokreće?
