Poletanje
Svako poletanje je teško. Kažu da ne postoji ono lako, i da je to najteži trenutak u životnom veku jednog aviona.
Trenutno se osećam baš kao taj avion pri poletanju, natovarena emocijama koje ne umem da kontrolišem i sa kojima ne znam šta da radim.
Stoje tu, svom svojom težinom uklještene između rebara, pritiskaju kosti, unutrašnje organe i izazivaju mučninu.
Želudac mi stoji više nego inače, i imam osećaj kao da će svakog trenutka moje emocije izaći na površinu.
A gutam ih.
Gutam ih previše dugo da se ne bi ispoljile svom svojom žestinom pred svim ovim ljudima oko mene.
Gutam ih iznova i iznova, a dijafragma se podiže sve više kako te gledam.
Ne znam da li je to bes, nemoć ili neki mnogo jači osećaj koji inače ne priznajem sebi, ali neke čudne i meni nepoznate reči žele da izađu napolje.
I tako ja krenem jedan korak unapred i vratim se nazad dva pokušavajući da ne kažem ono već očima izgovoreno.
Pa te onda lažem, slatko i nevino kako znam, da poveruješ da mi se ne dopadaš, da mi tvoje usne na vratu ništa ne znače i da ne želim tvoje ruke na svojim bedrima.
Grlim jako svoje laži i verujem u njih, barem ubeđujem sebe da je tako dok me tvoje oči gledaju zbunjeno i pitaju sva ona pitanja koja mi iz minuta u minut postavljaš.
Pitam ih i samu sebe dok te želim u svom naručju a guram od sebe, dok uživam u tvojim očima koje me gledaju i parfemu koji se lepi za moju košulju i usne.
Plašim se. Jako.
Da u pravu si plašim se da budem tvoja i da više ne budem svoja.
Plašim se da prepustim ovo kormilo života nekome novom, bacim sidro u ovoj luci i napokon se usidrim u nečije naručje.
Jer znaš onaj avion sa početka.
Ja sam taj avion pun prtljaga iz prošlosti koji mi ne dozvoljava da idem napred, a toliko bih želela.
Da budem nečija i da nekoga zovem svojim.
Da volim svim srcem i da ljubim neumorno dok me ne zabole usne, dok ne zaspim srećna sa osmehom na licu znajući da sam spremna za novo poletanje.
