Mislim na tebe
Danas po stoti put mislim na TEBE.
Eto ostavljam ti to tako, kao neobaveznu informaciju. Da tebe što čitaš ovo. Danas razmišljam samo o tebi, bez posebnog razloga. Nekako te sklapam u razne situacije, forme, sklapam tu nepostojeću slagalicu o nama. Osećam se kao da je prošla večnost otkad sam te poslednji put videla, a u meni se u svakodnevno bude neki čudni osećaji. Znam da ne treba da mislim na tebe, da nisi i da verovatno nikada nećes biti deo mog života, ali me nešto tera, vuče ka tebi. Ne mogu da odolim i ignorišem. Ne želim.
Da li veruješ u ono da kada ti neko padne na pamet, to znači da i druga osoba razmišlja o tebi? Možda su to smislili ovi beznadežni poput mene da se opravdaju, da lakše podnesu pritisak okoline kad im kažu da su ludi što toliko razmišljaju.
Ali ja ne mislim. Čak se ni ne trudim. Ti sam zalutaš u moje misli poput izgubljenog dečaka, zalutaš u osećanja, sećanja, upetljaš u emocije i onda nikako da izađeš, da nađeš put nazad iz mojih misli.
Slušam danas neku pesmu, setim se tebe.
Popijem kafu dok mi sunce prži lice iako mi je hladno i setim se tebe.
Prelistam neke stare slike, zastanem, opet ti.
Ima li ovome kraja pitam se?
Pitam se i da li se ti setiš mene, onako neobavezno.
Pitam se kako i koliko o meni razmišljaš jer znaš, to dosta govori.
Pitam se i poželiš li nekada da znaš šta ja to sada radim i kako provodim dan. Pitam se, a samo gubim dane.
Gubljenje vremena mi je uža specijalnost, ali sa tobom mi se ne gubi.
Radije bih ove misli pretvorila u stvarnost.
Moje misli makar ne moraš da čitaš.
I am thinking out loud.
Katarina Mitić
