Leptir
Znate li šta je za mene najbolji osećaj na svetu?
Onaj kada leptirići struje telom, vrše invaziju, zauzimaju svaki prostor, svaku venu, svaku ćeliju, baš svaki organ.
Onaj kada više ne znaš šta ćeš sa njima pa ih puštaš da ti rade šta god požele. Da te golicaju, trče, jure okolo, igraju se, da te smeju, da se ti zbog njih smeješ, malo osmehuješ, gledaš ispod oka, čkljiš ponekad da ne vidiš realnost, svet oko sebe koji je siv. A čini ti se da je do juče bio beo, i lep i sav sjajan, a danas se boji u crno, meša kako godine prolaze i prelazi u neku sivkastu boju, tebi tako ružnu i nepozantu.
Ti nisi siv, ti si šaren. Ti si leptir, i umeš da letiš. Ali ne živiš kratko kao on, zapravo živiš jako dugo u odnosu na njega, a opet tako kratko, dovoljno kratko da ti je tek vreme da živiš. Ne da životariš, već da zaista živiš. Ne samo da uzdišeš, već da ti dišeš punim plućima.
Vreme da skočiš iz aviona, proputuješ svet, voliš do koske, naučiš da zameniš gumu na kolima, pojedeš burito, picu iz Bucka, sladoled, palačinku i štošta još kad god hoćeš, šta god ti se ćefne.
Vreme da ostaviš loše iza sebe, vreme da učiniš nešto dobro za druge a prvenstveno za sebe samog. Dovoljno pravo vreme da TI budeš samo ti, ali onako pravo, bez granica, limita, da prigrliš ovaj život i te leptire što ti struje telom i nekada te nerviraju. Da zagrliš ljude koje voliš, da im to i kažeš, jer šta ako ne bude sutra?
Šta da si leptir pa nemaš vremena da sve ono što nećeš danas prebaciš za sutra, prekosutra ili možda nikad, jer sutra prečesto nikada ne dođe?
Šta ako je danas poslednja prilika da kažeš nekome da ga voliš i da radiš ono što najviše želiš da radiš? Šta bi onda uradio?
Šta ako je danas dan za odluke?
Ne moraju da te menjaju iz korena. Mogu da se menjaju sitnice, one svakodnevne gluposti koje stalno radiš, a koje ti idu na živce. Uplati teretanu, startuj onog dečka, devojku, napiši prvi poruku, uradi nešto zbog čega ćeš sutra biti ponosan na sebe. Uradi nešto. Ono nešto zbog čega ćeš kada ustaneš imati osmeh preko celog lica, nasmejane oči i osećaj istinske sreće.
Znaš li koliko je lako, a koliko zapravo teško posedovati takav osećaj? Koliko zaista treba raditi da bi se taj osećaj stvorio, da bi te obuzeo taj mir i spokoj koji svako od nas priželjkuje. Mnogo vremena, još više rada, duplo više truda i strpljenja. Previše vremena da zavoliš, voliš i budeš voljen. Ne dovoljno vremena da ostvariš sve što želiš.
Ali zapamti ti nisi leptir. Ti imaš mnogo više vremena. Za onaj najbolji osećaj na svetu.
