Kamen spoticanja
Pogazim li svoju reč
Pogazim li i ovo malo
dostojanstva i ponosa
što je ostalo nakon tebe
i nevremena koje ostavljaš za sobom
I okrenem li ponovo
stranice stare
izlizane i požutele knjige,
okrzle od vremena,
iscepkanih listova
koje mi samo stvaraju bore
U najluđim godinama
koje žude da mi naude
Jer me teraju da pamtim
Ona dva tamna oka
koja su nekada bila moja
Koja su prividno
Samo željeno
bila kraj mene
A bila svačija
Koja su volela mene
A ustvari samo sebe
Zaplačem li pred njima
Zagrizem li usnu
I pokvarim crveni karmin
Ostaću samo da se sećam
Kako me još uvek boli
Svaka reč
Svaka kost
Svačiji dodir
I svaka neizrečena rečenica
Kako mi ovaj trn u oku
Već godinama bode
Sve tačke izdržljivosti
Kako me peče i nagriza
Podseća da nisam više svoja
Da mi fali parče
Da mi fali kamen
Za njega da se zadržim
Da ne padnem u ponor
Ti moj kamenu spoticanja
Daj povuci me na dno
Hoću da padnem još jednom
Poslednji put
I ustanem iz pepela nazad
Veži mi oči
Jer u svakom i dalje vide tebe
Veži mi ruke da ne polete
Da se ne dočekam na njih
Neću da se vežem ponovo
Za hladnu stenu
Koja me samo koči
Potrebno mi je da mi neko otvori oči
Ne želim više da pričam
Kako si jedini koga sam volela
I zbog koga su drugi
Samo trpeli udarce
Ti si samo duh
Čoveka koji nekada postojao
U mojim mislima
Tako daleko od jave
Bliže snu
Ubuduće
Što dalje od mene.
