Noć bez sna
Kada prestaje ono čuveno pitanje, do kada ćeš bezuslovno i bez reči davati sebe onima koji to ni najmanjim postupkom nisu zaslužili?
Kada ćeš uveče zatvoriti oči, spokojno i smireno, zamisliti plažu, sunce i sve lepote ovog sveta koje ne vidiš od svakodnevnih problema?
Kada će prestati da se pojavljuju svi oni prokleti demoni koje ne prizivaš, koji sami dolaze i muče te iznova i iznova, a onda kada pomisliš da si ih se otarasio, da ih nema i da se više neće vraćati, oni se vrate, da te uguše svojim čvrstim rukama, pokriju oči da ne vidiš, zgrabe za ruke, slome te… Slome i one najčvršće delove tebe u koje si do skoro bio tako siguran.
Kažem im nemoj, branim se. Kažu mi bori se, ali ne znaju mog protivnika. Isti je kao ja, baš sličan meni, samo mnogo tamniji iznutra, ružniji, i krije se, krije se u meni. Pogledam ga ponekad u ogledalo, da ga podsetim da ne želim da budem on, da me njegovi postupci samo bole i koče, da me lome njegove iskrenosti i sve ono što sam milion puta čula.
Neću više da budem ti.
Neću da se krijem iza te maske koju mi pomažeš da stvorim, zbog koje ne spavam noćima, zbog koje se gušim na ravnom i koja me drži vezanu za ono moje drvo u glavi gde sam pokopala sve emocije koje sam ikada osećala. Pokopala sam sa njima i sebe, onu koju sam više volela, više želela, koja je više volela mene. Zakopala sam je zajedno sa onim uspomenama kojih ne želim da se sećam, koje želim da potisnem toliko duboko i da se pravim da nisu postojale.
Često se pitam zbog čega ljude pokreću baš strahovi?
Zašto postoje da nam ne dozvoljavaju da zakoračimo napred, možda u nešto malo bolje, nešto lepše, nešto zbog čega nećemo spavati i buditi se kraj svojih demona?
Mislim da hoće da me uplaše. Gubim razum i moć za rasuđivanjem i pitam se gde sam zakopala i ono malo pameti što sam imala. Da se zbog nekoliko sekundi sreće, lepote i osećaja spokoja mučim sa glavoboljom, nesanicom i bolom u želudcu koji me svakodnevno podećaju da grešim. Ne osećam se dobro, a ti to ne razumeš. Nikada i nećeš jer ti ne govorim da mi klize stvari pod prstima i da krijem stvari od tebe, ustvari gledam na drugu stranu, pravim se i dobro mi ide, sve da me ovi moji noćni budilnici ne bi držali budnom.
Šta bi trebalo da učinim da se osetim bolje, da se svi vi oko mene osećate dobro?
Kome da prodam sve one glupe osećaje da ih pokopa negde na Severnom polu, ispod leda? Tamo sigurno neću ići da ih tražim, daleko su i jebeno je hladno! I izvini što psujem, znam da to mrziš, ali me baš nešto i nije briga trenutno šta ćeš pomisliti o meni.
Da, tebi se obraćam, tebi koji me noću držiš budnom, a ujutru mi ne daš da se probudim već želiš da živim u ovom mraku koji mi namećeš. Ja sam više za suton ako može, ali mi se čini da nisam u prilici da želim i zahtevam.
Prekini molim te, plašim se, ne želim da gledam u te oči koje bude ono najgore u meni! I zašto su tako prokleto plave? Moje nisu takve. To nisam ja.
Stani.
Da baš tu, na liniju.
Tu je granica.
Reci mi da me lažeš sve ovo vreme.
Šta sam ti uradila da budeš ovakav sa mnom?
Hoću li ikada videti onu pravu sebe, a ne tvoju percepciju mene?
Odgovori mi.
Ustvari nemoj.
Sakrij se iza te linije što dalje da te ne vidim i ne čujem.
Nemoj da mi kvariš ovaj mir.
Nisam želela da te rasplačem, iako ti to meni stalno radiš. Nisam htela ni da ti kažem da te mrzim kada te zapravo volim, ti si deo mene, ali onaj koji me jako boli, kojeg želim da se otarasim i da ga viđam što manje.
Ne, ne možeš ništa da uradiš, volim te, iako to ne želim. Zato te molim da se sakriješ što dalje iza tog tvog bedema koji gradiš, molim te ne uznemiravaj me više, a ja više neću kopati ispod onog drveta. Ne treba mi tvoja ljubav ako je takva, ne treba mi ništa od tebe, samo par sati sna, malo više smeha i da mi se prokleto skloni ovaj kamen što mi stoji na grudima. Najzad, da prodišem punim plućima.
Recite mu da odlazim i da više neću da se osvrćem. Recite mu vi, možda mene nije najbolje razumeo. Recite mu i da ću sama da pokopam ona osećanja na tom Severnom polu kada zaradim za isti (a on zna da hoću). Takođe, zahvalite mu se, danas ne bih bila što jesam, manjak sna zbog njega me je mnogo čemu naučio, prvenstveno, da više od njega, volim sebe.
