Da kažem zbogom
Jednom mi je neko postavio pitanje pokušavajući da me zagrli.
Pitanje je glasilo: “Ko te je toliko povredio, da ni meni kao prijatelju ne dozvoljavaš da te samo zagrlim i budem kraj tebe?”.
Ćutala sam i blago se nasmejala. Moj odgovor je bio da nije niko. Kao da bi bilo važno da sam rekla da jeste neko, kao da bi to bilo šta promenilo.
Odzvanja mi svaki dan u glavi ono nemoj da zatvaraš srce, nemoj da guraš ljude od sebe. Gde su svi oni za koje si mislila da su ti iskreni prijatelji? Gde su oni da ti pruže utehu i ruku sada kada ti najviše trebaju?
Nestali su, ne treba im ništa više od tebe.
Malo boli kada tako pogledaš na stvari.
Da li zaista ne treba davati sebe nikome samo zato što znamo da sutra ta osoba više neće biti kraj nas?
Ili samo treba paziti kome poklanjamo sebe, naše vreme, misli, žudnje i želje.
Ljudi su samo prolazna stvar. Kako dođu, tako i odu, bili na metar od tebe ili hiljadama kilometara udaljeni. I oni najbliži znaju da povrede, da učine da se osećaš gore nego što si se ikada osećao, da otupiš i da te izjeda onaj bol koji je tu samo kada oni od kojih najmanje očekuješ svakodnevno nalaze način da te povrede, svesno ili nesvesno.
Zato me ne pitaj zašto sam ovakva, ko me izjeda i zašto se toliko pronalazim kada slušam “Too good in goodbyes”.
Ne pitaj me zašto se ukočim kada me zagrle, zašto bežim kada neko krene da me poljubi i zašto se ne vezujem.
Ne pitaj me zašto nikada nemam vremena, zašto radim konstantno i zašto ispijam samo kratke kafe. Duge kafe zahtevaju dublje priče, a meni te ne idu. Nemoj mi govoriti da ćeš uvek biti tu i da me voliš, znam da nećeš.
Nemoj mi tražiti da kažem da te volim, nestaćeš iza prvog ćoška.
Tražim ja zagrljaj, ali od pogrešnih ljudi, onih za koje znam da će da odu već unapred. Tražim jer mi treba da popunim tu prazninu koju osećam u sebi. Dozvoljavam ljudima da me gaze, pravim se da je to u redu, da to tako treba. Smeškam im se u lice, kao da me nije briga. I nije, u pravu si, nije me briga za samu sebe, to je moja najveća greška.
Tužno je što sam navikla na pozdrave i na ljude koji odlaze. Što sam se navikla na činjenicu da su ljudi tu da povređuju, a ne da vole. Što koliko god bio blizu nikada nećeš moći da mi se približiš i što bih kao nešto u čemu sam dobra rekla, da kažem zbogom.
